Engleska i Argentina: rivalstvo koje je promenilo istoriju Svetskog prvenstva
Postoje utakmice koje počinju prvim sudijskim zviždukom i završavaju se kada istekne poslednji minut. Susreti Engleske i Argentine gotovo nikada nisu pripadali toj kategoriji.
Njihovi mečevi nose događaje iz prethodnih decenija, političke sukobe, nepravde koje jedna strana nikada nije priznala i trenutke koje druga nikada nije zaboravila.
U tom rivalstvu nalaze se kontroverzno isključenje kapitena, dva najpoznatija gola u istoriji Svetskog prvenstva, crveni karton koji je obeležio karijeru mladog Davida Beckhama i penal kojim je četiri godine kasnije pokušao da se iskupi pred čitavom nacijom.
Sada je ta priča dobila novo poglavlje.
Engleska i Argentina sastaju se u polufinalu Svetskog prvenstva 2026. godine. Biće to njihov prvi mundijalski duel posle 24 godine i prvi međusobni meč na kojem će Lionel Messi igrati protiv Engleske.
Da bi se razumelo zbog čega ova utakmica nosi toliko više od borbe za finale, potrebno je vratiti se na početak rivalstva.
Kako je engleski fudbal stigao u Argentinu?
Veza između dve zemlje počela je mnogo pre nego što su njihovi reprezentativci postali veliki rivali.
Britanski doseljenici, radnici i inženjeri imali su važnu ulogu u širenju fudbala u Argentini tokom 19. veka. Prve klubove, utakmice i organizovana takmičenja često su pokretali ljudi britanskog porekla.
Argentina je prihvatila igru, ali je vremenom razvila sopstveni identitet. Englesko insistiranje na fizičkoj snazi, disciplini i direktnosti zamenjeno je južnoameričkim naglaskom na driblingu, improvizaciji i individualnoj kreativnosti.
Tako je nastao jedan od osnovnih sukoba stilova u svetskom fudbalu: zemlja koja je igru formalizovala protiv zemlje koja ju je pretvorila u sopstveni oblik umetnosti.
Međutim, sportsko rivalstvo nije postalo neprijateljsko zbog različitih stilova. Za to je bila potrebna jedna kontroverzna utakmica.
1966: meč koji je započeo višedecenijski sukob
Engleska je 1966. godine organizovala Svetsko prvenstvo. U četvrtfinalu na Wembleyju čekala ju je Argentina.
Utakmica je od početka bila gruba, nervozna i puna sukoba. Najvažniji trenutak dogodio se u prvom poluvremenu, kada je nemački sudija Rudolf Kreitlein isključio argentinskog kapitena Antonija Rattina.
Razlozi za isključenje nikada nisu potpuno razjašnjeni. Sudija nije govorio španski, Rattin nije govorio nemački, a kapiten Argentine tvrdio je da samo želi da dobije objašnjenje.
Rattin je odbijao da napusti teren. Rasprava je trajala nekoliko minuta, a njegov izlazak postao je predstava koja je ostala deo istorije Mundijala. Seo je na crveni tepih namenjen britanskoj kraljici, a zatim je, dok je odlazio, dodirnuo zastavicu u uglu terena na kojoj je bila britanska zastava.
Engleska je sa igračem više pobedila 1:0 golom Geoffa Hursta. Kasnije je osvojila svoju prvu i do danas jedinu titulu prvaka sveta.
Ali za Argentince utakmica nije bila završena rezultatom.
Smatrali su da je njihov kapiten nepravedno isključen i da je domaćin prvenstva dobio pomoć kada mu je bila potrebna. Engleski selektor Alf Ramsey dodatno je pogoršao odnos kada je argentinske igrače posle meča nazvao životinjama i naredio svojim fudbalerima da ne razmenjuju dresove sa protivnicima.
Engleska je utakmicu pamtila kao tešku pobedu na putu ka tituli. Argentina ju je pamtila kao krađu.
Incident je imao i posledicu koja je promenila fudbal. Zbog problema u komunikaciji i nejasnog načina kažnjavanja igrača pojavila se ideja da sudije koriste univerzalne vizuelne signale. Žuti i crveni kartoni uvedeni su na Svetskom prvenstvu četiri godine kasnije.
Od sportskog spora do političkog tereta
Rivalstvo je tokom narednih godina postojalo, ali još nije imalo intenzitet koji će dobiti posle 1982. godine.
Te godine Argentina i Ujedinjeno Kraljevstvo vodili su rat oko Foklandskih, odnosno Malvinskih ostrva. Sukob je trajao nešto više od dva meseca, ali je ostavio duboke posledice u obe zemlje.
Četiri godine kasnije reprezentacije su se sastale na Svetskom prvenstvu u Meksiku.
Zvanično je to bila fudbalska utakmica. U očima velikog dela argentinske javnosti predstavljala je nešto mnogo veće.
1986: Maradona, Božja ruka i gol veka
Četvrtfinale na stadionu Azteca postalo je jedna od najpoznatijih utakmica u istoriji sporta.
Prvo poluvreme završeno je bez golova. Zatim je za samo četiri minuta Diego Armando Maradona stvorio dva trenutka koja će zauvek ostati povezana, iako nisu mogla biti različitija.
Gol koji sudija nije smeo da prizna
U 51. minutu Maradona je pokušao da odigra dupli pas, ali je engleski vezista Steve Hodge nespretno vratio loptu prema svom golmanu Peteru Shiltonu.
Shilton je izašao da uhvati loptu. Maradona je bio znatno niži i nije mogao da je dohvati glavom pre engleskog golmana.
Zato ju je udario levom rukom.
Engleski igrači odmah su protestovali, ali tuniski sudija Ali Bin Nasser nije video prekršaj. Gol je priznat.
Maradona će kasnije reći da je pogodak postignut „malo Maradoninom glavom, a malo Božjom rukom”.
Za Engleze je to bila jedna od najvećih sudijskih nepravdi u istoriji Svetskog prvenstva. Za mnoge Argentince trenutak je imao simboličku vrednost koja je prevazilazila fudbal.
Četiri minuta kasnije postigao je savršen gol
Da je utakmica ostala upamćena samo po prvom pogotku, Maradona bi zauvek bio centralna figura jedne velike prevare.
Ali u 55. minutu uradio je nešto što gotovo niko drugi nije mogao.
Primio je loptu na svojoj polovini, okrenuo se i krenuo prema engleskom golu. Zaobišao je Petera Beardsleyja i Petera Reida, prošao pored Terryja Butchera i Terryja Fenwicka, obišao Shiltona i pogodio mrežu.
Za desetak sekundi prešao je više od polovine terena i nadigrao gotovo celu englesku odbranu.
Gol je kasnije proglašen pogotkom veka.
Gary Lineker je smanjio na 2:1, ali Engleska nije uspela da izjednači. Argentina je prošla u polufinale, a zatim osvojila Svetsko prvenstvo.
U razmaku od četiri minuta Maradona je pokazao obe krajnosti fudbala: prevaru koju sudija nije video i genijalnost koju niko nije mogao da zaustavi.
Zašto je utakmica iz 1986. postala više od fudbala?
Maradona je godinama kasnije otvoreno govorio o političkom i emotivnom značenju utakmice.
Naglašavao je da fudbaleri nisu odgovorni za rat, ali da je pobeda nad Engleskom argentinskom narodu pružila osećaj zadovoljštine posle vojnog poraza i pogibije stotina vojnika.
To objašnjava zbog čega se Božja ruka u dve zemlje posmatra potpuno različito.
U Engleskoj predstavlja sramnu prevaru koja je odlučila četvrtfinale. U Argentini je dugo predstavljala lukavstvo slabijeg koji je nadmudrio moćnijeg protivnika.
Drugi Maradonin gol, međutim, ostavio je Engleze bez lakog opravdanja. Prvi je postigao rukom, ali je drugi bio toliko veličanstven da je potvrdio njegovu nadmoć u toj utakmici i na čitavom prvenstvu.
1998: novi junak, novi negativac
Dvanaest godina kasnije reprezentacije su se ponovo srele u nokaut fazi Svetskog prvenstva.
Utakmica osmine finala u Saint-Étienneu počela je frenetično. Gabriel Batistuta pogodio je iz penala za Argentinu, a Alan Shearer ubrzo izjednačio, takođe sa bele tačke.
Zatim je 18-godišnji Michael Owen postigao jedan od najlepših golova u istoriji engleske reprezentacije. Primio je loptu u punom trku, prošao pored argentinske odbrane i pogodio suprotni ugao.
Argentina je pre odlaska na odmor izjednačila preko Javiera Zanettija, nakon sjajno izvedenog slobodnog udarca.
Rezultat je bio 2:2, ali trenutak koji će obeležiti utakmicu dogodio se početkom drugog poluvremena.
Beckhamov crveni karton
Diego Simeone napravio je prekršaj nad Davidom Beckhamom. Dok je ležao na travi, Beckham je nogom zakačio argentinskog vezistu.
Simeone je teatralno pao, a sudija je Beckhamu pokazao crveni karton.
Engleska je više od pola sata igrala sa desetoricom. Uspela je da izdrži regularni deo i produžetke, ali je ponovo ispala posle izvođenja penala.
David Batty nije iskoristio odlučujući penal. Međutim, najveći deo besa engleske javnosti usmeren je prema Beckhamu.
Imao je 23 godine i bio jedna od najvećih zvezda engleskog fudbala. Preko noći je postao krivac za eliminaciju.
U novinama je predstavljan kao izdajnik, navijači su ga vređali na stadionima, a u pojedinim pabovima pojavljivale su se lutke sa njegovim likom obešene o konopac.
Danas je teško zamisliti količinu pritiska koji je Beckham podneo. Njegova greška bila je očigledna, ali reakcija javnosti daleko je prevazišla jedan nepromišljen potez.
Argentina je ponovo eliminisala Englesku, a rivalstvo je dobilo novu generaciju junaka i negativaca.
2002: Beckhamova prilika za iskupljenje
Četiri godine kasnije žreb je ponovo spojio Englesku i Argentinu, ovog puta u grupnoj fazi Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji.
Beckham je u međuvremenu postao kapiten reprezentacije. Izdržao je godine kritika, vratio poverenje publike i pretvorio se u najprepoznatljivije lice engleskog tima.
Pred kraj prvog poluvremena Michael Owen je izborio penal. Loptu je uzeo Beckham.
Sa druge strane ponovo je bila Argentina. Četiri godine ranije jedna reakcija protiv Simeonea pretvorila ga je u nacionalnog krivca. Sada je imao priliku da promeni značenje tog sećanja.
Šutirao je snažno po sredini gola i savladao Pabla Cavallera.
Engleska je pobedila 1:0.
Nije to bila nokaut utakmica i nije mogla potpuno izbrisati eliminaciju iz 1998. godine. Ipak, za Beckhama je predstavljala lično iskupljenje, a za englesku javnost dugo čekanu pobedu nad Argentinom na Svetskom prvenstvu.
Argentina je kasnije ispala već u grupnoj fazi, što je predstavljalo jedno od najvećih razočaranja tog turnira.
Dvadeset četiri godine bez mundijalskog susreta
Posle utakmice iz 2002. reprezentacije se dugo nisu sastajale na najvećoj sceni.
Čitave generacije igrača završile su karijere. Maradona je postao selektor, zatim legenda koja je svet napustila 2020. godine. Beckham je završio igračku karijeru i postao vlasnik fudbalskog kluba. Lionel Messi izrastao je u jednog od najvećih fudbalera svih vremena.
Argentina je 2022. godine osvojila treću titulu prvaka sveta, dok je Engleska nastavila da traži prvi veliki trofej posle 1966.
Na Svetskom prvenstvu 2026. putevi su im se konačno ponovo ukrstili.
2026: Messi prvi put protiv Engleske
Polufinale u Atlanti ima element koji nijedan prethodni duel nije mogao da ponudi: Lionel Messi nikada ranije nije igrao protiv seniorske reprezentacije Engleske.
Tokom više od dve decenije seniorske karijere susretao se sa gotovo svim velikim fudbalskim nacijama, ali rasporedi i žrebovi nikada ga nisu doveli nasuprot Englezima.
Sada se to događa u utakmici čiji pobednik ide u finale Svetskog prvenstva.
Messi ulazi u rivalstvo koje je u Argentini zauvek povezano sa Maradonom. Neće biti važno samo može li svoju reprezentaciju odvesti u novo finale, već i kako će se njegovo poglavlje uklopiti u priču koju je njegov veliki prethodnik obeležio 1986. godine.
Na drugoj strani nalazi se engleska generacija koju predvodi Jude Bellingham, jedan od najboljih igrača turnira. Engleska više nije tim koji u velike utakmice ulazi samo sa nadom. Ima kvalitet, širinu i realnu priliku da prvi put posle 1966. ponovo osvoji svet.
Zašto ovo rivalstvo nema mnogo utakmica, ali ima ogromnu težinu?
Najveća klupska rivalstva grade se desetinama ili stotinama susreta. Engleska i Argentina nisu igrale dovoljno često da bi njihova istorija bila velika po količini.
Velika je po posledicama.
- Utakmica iz 1966. pomogla je da se razvije sistem žutih i crvenih kartona.
- Meč iz 1986. doneo je dva najpoznatija pogotka u istoriji Svetskog prvenstva.
- Duel iz 1998. obeležio je Beckhamovu karijeru i jednu generaciju engleskih navijača.
- Susret iz 2002. pretvorio je istog igrača iz negativca u junaka.
- Polufinale iz 2026. može odlučiti poslednje mundijalsko poglavlje Lionela Messija.
Gotovo svaki njihov veliki meč proizveo je sliku koja je nadživela rezultat.
Brojevi ne mogu potpuno objasniti rivalstvo
Engleska ima više pobeda u ukupnom međusobnom skoru, ali Argentina je dobila dva najpoznatija nokaut duela na Svetskim prvenstvima – 1986. u regularnom delu i 1998. posle penala.
Engleska je slavila 1966. i 2002, dok je njihov prvi mundijalski susret 1962. takođe pripao Englezima.
Ipak, u ovom rivalstvu prost zbir pobeda nije najvažniji podatak.
Argentina pamti Rattinovo isključenje i Maradoninu osvetu. Engleska pamti Božju ruku, Beckhamovo isključenje i njegov penal četiri godine kasnije.
Svaka reprezentacija ima sopstvenu verziju istorije, a u obe verzije druga strana igra ulogu protivnika koji se ne može posmatrati neutralno.
Može li nova generacija da pobegne od prošlosti?
Igrači rođeni mnogo posle rata iz 1982, Maradoninog gola i Beckhamovog crvenog kartona često pokušavaju da smanje značaj istorije.
Za njih je zadatak praktičan. Potrebno je zatvoriti prostor, sačuvati loptu, dobiti duel i iskoristiti priliku.
Ali reprezentativni fudbal nikada ne pripada samo igračima na terenu. Pripada i navijačima, medijima i generacijama koje u novoj utakmici traže nastavak priče koju pamte.
Zbog toga će svaki sporni sudijski potez biti poređen sa 1966. i 1986. Svaka provokacija vratiće sećanje na Simeonea i Beckhama. Svaki veliki dribling argentinske desetke biće upoređen sa Maradonom.
Prošlost možda neće odrediti taktiku, ali će odrediti način na koji će utakmica biti doživljena.
Rivalstvo u kojem heroji i negativci menjaju mesta
Jedna od posebnosti ovog rivalstva jeste to što isti događaj može proizvesti potpuno suprotna tumačenja.
Rattin je za Engleze dugo predstavljao nedisciplinovanog igrača koji je odbijao da prihvati odluku sudije. Za Argentince je bio kapiten koji je protestovao protiv nepravde.
Maradona je za Engleze varalica koji je rukom izbacio njihovu reprezentaciju. Za Argentince je genije koji je spojio snalažljivost i najveći individualni gol u istoriji Mundijala.
Simeone je u Engleskoj ostao čovek koji je isprovocirao Beckhamovo isključenje. U Argentini je bio iskusan igrač koji je iskoristio protivnikovu nepromišljenost.
Beckham je najpre bio krivac, a zatim simbol iskupljenja.
U tome se krije snaga velikih sportskih priča. One nemaju jednu verziju koju svi prihvataju.
Engleska i Argentina ne igraju samo za rezultat. Svaki njihov meč postaje nova rasprava o tome ko je bio heroj, ko negativac i ko ima pravo da piše istoriju.
Zaključak: utakmica koja nikada ne počinje od nule
Kada Engleska i Argentina izađu na teren u Atlanti, rezultat će biti 0:0. Ali njihova utakmica neće početi od nule.
Počeće od Rattina koji odbija da napusti Wembley. Od Maradone koji podiže levu ruku iznad Shiltona. Od njegovog drugog gola, u kojem čitava engleska odbrana ostaje iza njega. Od Beckhama koji udara Simeonea dok leži na travi. Od istog igrača koji četiri godine kasnije stavlja loptu na belu tačku.
Polufinale 2026. godine pružiće Messiju, Bellinghamu i novoj generaciji priliku da dodaju sopstvenu sliku toj istoriji.
Možda će utakmicu odlučiti jedan gol, penal, crveni karton ili trenutak genijalnosti. Istorija ovog rivalstva govori da običan rasplet nije najverovatnija mogućnost.
Engleska protiv Argentine nije samo još jedno polufinale. To je nova epizoda priče u kojoj jedna utakmica može da postane sećanje čitave generacije.
